Dođe kraj nastave u junu i deci treba da daš spisak lektire za sledeći razred. A na spisku dva romančića i narodne pesme. Valjda se oni koji prave plan i program boje da deca ne gube vreme čitajući knjige umesto da se kulturno uzdižu uz televiziju i internet.

Nekad je domaća lektira bila obavezna svakog meseca, i čitale su se razne zanimljive, ali i neke pošteno rečeno dosadne knjige. Ipak, čini mi se što se tiče osnovne škole da je tu bilo više zanimljivih nego dosadnih knjiga, bar za dečake.

kako-se-kalio-c48delikTokom 90-ih lektira u osnovnoj školi je pretrpela veliku seču, izbačene su neke ideološki nezgodne knjige, kao što su “Kako se kalio čelik” Nikolaja Ostrovskog ili “Detinjstvo” Maksima Gorkog. Iako su te knjige nesporno kvalitetne previše u njima ima komunističke ideologije, a vladajuća struktura je želela da izbegne optužbe opozicije da se deci i dalje mozak ispira marksizmom. No, te dve knjige i nisu po meni baš lako shvatljive današnjim osnovcima, pa i nije velika šteta što su izbačene.

Ali, idemo dalje. Osim braće Rusa pogrešne ideologije nastradala su i bivša braća iz SFRJ. Da krenemo od snežnog Triglava, izbačeni su Cankar i njegove pripovetke, tj. crtice i Prežihov Voranc i njegov “Đurđevak”, takođe zbirka priča. Valjda u skladu sa histeričnim bojkotom slovenačke robe smatralo se nezgodnim da deca čitaju mrske Janeze iako ni jedan ni drugi pisac nisu bili nacionalisti. Cankar je preživeo do danas bar u čitankama sa svojom “Deseticom”, a divna priča Prežihova Voranca o dečaku koji savladava ogroman strah da bi voljenoj majci doneo buket đurđevka za rođendan je netragom nestala iz našeg programa. Valjda je i žrtvovanje dece da se majci priredi neka životna radost već prevaziđena stvar u našem modernom društvu.

Izbačeni su takođe i Anton Ingolič, Tone Seliškar i France Bevk. Svi trojica su pisci lakog stila, prilagođenog deci i omladini, i bili su veoma plodni. Osim krvnih zrnaca verovatno je bio problem što su učestvovali u antifašističkoj borbi i partizanskom pokretu. Tako su današnje generacije lišene prilike da pročitaju u školi knjigu “Tajno društvo PGC” Antona Ingoliča, jednu od najlepših knjiga o školskim danima i drugarstvu koja ima i uzbudljiv zaplet. “Družina Sinji Galeb” od Seliškara (dinamična priča o grupi dečaka sa malog ostrva koja ima i krimi elemente) je sad izborna lektira u 6. razredu tako da je ponegde vredne kolege i obrađuju sa svojom decom,a “Crna braća” od Bevka su već davno zaboravljena u potpunosti.

anton-ingolic-tajno-drustvo-pgc_56b83d249a01f

Kao klinac sam uvek mislio da je Berislav Kosier, autor romana “Dobar vetar, Plava ptico”, Slovenac. Međutim, nađoh negde da se do smrti u Beogradu 2002. izjašnjavao kao Jugosloven, da je bio na Golom otoku, politički disident koji nije dobio nijednu važnu književnu nagradu za komunističkog “vakta”, te mi uopšte nije jasno zašto je njegova knjiga, koja je bila omiljena generacijama potpuno izbačena iz programa. Valjda je to jugoslovenstvo problem ili to što se u toj knjizi propagira ljubav i prijateljstvo među decom sa svih meridijana.

Sledeći pisac sličan ovim Slovenščinama, ali rođen malo južnije je Mato Lovrak.Taj se Mato drznuo da bude Hrvat i učitelj(dakle, prosvetni radnik, a svi znamo da su oni najlenji ljudi) zastupljen čak sa dve knjige u našoj lektiri. K’o da je Krleža, boga mu poljubim. Jedna knjiga je “Družba Pere Kvržice”, a druga “Vlak u snijegu”. U obe se radi o grupi seoske dece koja ne čekaju da im mame i tate reše neke probleme već pokazuju snalažljivost i preduzimački duh. Zlo su te knjige koje govore o kolektivnom duhu, o pomaganju svojoj zajednici, o dečjem radu sačuvajmeBože, deca treba da sede kod kuće i igraju igrice na kompjuteru!

Potpuno drugačiji po ambijentu u kome se dešavaju radnje njegovih romana je bio Milivoj Matošec, čiji se romani odvijaju u gradskoj sredini. Ali i kod njega su u pitanju dečaci i devojčice koji se druže napolju, zamislite bez nadzora roditelja. U lektiri je bila knjiga “Strah u ulici lipa”, koja govori o dečaku s nadimkom Mungos koji u početku maltretira ostalu decu da bi oni na kraju shvatili njegovu tužnu priču i pomogli mu. Sve je u skladu sa prevaziđenom socijalističkom premisom da je moguće besprizornog popraviti. I njegove i Lovrakove knjige su danas potpuno nepotrebne jer vaspitavamo decu da budu jaki individualci tj. sebični i samodovoljni, šta će im drugari iz škole i ulice, neka gledaju samo sebe, u se i u svoje kljuse.

Izbačene su i “Priče iz davnine” Ivane Brlić Mažuranić, mada je to zbirka priča inspirisanih slovenskom mitologijom, koja je i u svetu priznata kao klasik literature za decu, a književnica je čak nekoliko puta nominovana za Nobelovu nagradu. “Šuma Striborova” je svakako jedna od najlepših priča koje sam čitao tokom osnovne škole. Skoro sam pričao sa drugom kome su još u sećanju sva ta čudna i zvučna staroslovenska imena junaka iz tih priča. Izbačen je i “Pirgo”, predivna istinita priča o dečaku partizanu i njegovom lanetu. Osim što je autorka Anđelka Martić iz Hrvatske još je i partizanka. A i koje dete danas voli toliko životinje da bi se u vreme opšte oskudice kao što je bio rat žrtvovalo da odgaji jedno lane, idibegaj, pa to je potpuno nerealna priča. Zanimljivo je da je ista sudbina zadesila Pirga i u Hrvatskoj, i tamo je izbačen iz lektire, opet stoji ono da smo isti samo onog pravog nema da nas dozove pameti.

Takođe, već davno je nastradala možda i najozbiljnija i najrealnija knjiga o dečjem proživljavanju Drugog svetskog rata, “Modri prozori” Danka Oblaka. Za razliku od drugih ova knjiga je više bazirana na psihološkom proživljavanju, glavni junak ne učestvuje ni u kakvim partizanskim akcijama ni slično, on je samo posmatrač koji još ne shvata šta se oko njega događa, ali uviđa da mu se porodica podelila.

No, da krenemo mi još istočnije. Nema više ni u nižim razredima “Patuljka iz zaboravljene zemlje”, bajkovite i pomalo setne priče Ahmeta Hromadžića, koja je prema nekim informacijama bila u dečjoj lektiri i nekih evropskih zemalja. Hm, zamisli pisca koji se zove Ahmet u našoj lektiri, da nije neka izbeglica iz Sirije, zar ćemo i njih da čitamo?!

Iako smo do skoro bili dva oka u glavi, čak su i braća Crnogorci, osim velikosrpskog ideologa Njegoša (da on zna kakva ga sve fukara uzima u usta spalio bi “Gorski vijenac” sam) poizbacivani. Meni je najžalije pisca Čeda Vukovića, koji je autor prvih domaćih romana sa elementima naučne fantastike koje sam čitao, “Letilica profesora Bistrouma” i “Svemoćno oko”.

Kad već pomenuh naučnu fantastiku ona u programima za osnovnu školu više ne postoji, valjda je zamenjuje veronauka.Inače, podsetiše me da sam zaboravio na jedan naivni, dečji sf roman Jan Bibijan na Mesecu Elina Pelina, koji je nekad davno bio lektira, u moje vreme već nije, ali sam ga čitao.Elin Pelin je bugarski pisac, klasik priznat i u Evropi, ali zanimljivo da mi uporno nipodaštavamo naše susede pa nemamo u celokupnoj lektiri nijednu knjigu iz dve susedne zemlje, Rumunije i Bugarske. Kako da sarađujemo sa komšijama kad smo puni predrasuda da su oni neobrazovani i nekulturni, i nebitni(kao da smo mi neka važna sila).

Tako je izbačen i jedan pravi sf roman ruskog pisca Aleksandra Beljajeva, mada je čovek bio sin pravoslavnog sveštenika. “Zvezda kec” je bila jedna od knjiga koju su skoro svi dečaci pročitali, a mnogi su zbog nje počeli kasnije da čitaju i prate taj žanr. Beljajev je imao još dosta zanimljivih romana, a zbog njegovog plodnog pisanja i tematike o kojoj je govorio bio je prozvan i ruskim Žilom Vernom.

Kad pomenuh Žila Verna i on je sveden na jedan odlomak iz “20.000 milja pod morem” u čitankama za 5. razred. Premalo za autora koji je navukao na čitanje mnoge generacije. Da li je problem to što su njegovi junaci obično osobe pune želje za novim saznanjima i putovanjima, plemenitih stremljenja, i vere u nauku, tj. što suptilno provejava ateizam u njegovim idejama. Ne kvarimo našu decu knjigama o štreberima koji bi stalno nešto učili i otkrivali!

Kad se pomenu putovanja setim se još jedne prelepe avanturističke knjige o Africi “Kroz pustinju i prašumu” poljskog nobelovca Henrika Sjenkjeviča. Ona je sad izborna lektira, ali skoro nisam naišao na dete koje je čitalo ovu knjigu o Staši i Neli i njihovom putešestviju.

115130236Takođe ni “Knjiga o džungli” Radjarda Kiplinga više nije lektira. Previše je valjda u njoj životinja, a vidimo da je pravi pogrom pogodio sve knjige koje propagiraju ljubav prema životinjama. Tako je izbačena i “Lesi se vraća kući” Erika Najta i “Glas divljine” Džeka Londona. Psi su za izložbu i da se zarade pare, ko će još da čita o njima! Samo je “Bela griva” odolela u četvrtom razredu.

Ali da se vratim ja na “jednom braću”, i Crnogorce. Izbačena je i predivna avanturistička knjiga o bokeljskim pomorcima u 18.veku „Mali pirat“ Anta Staničića. Romani ovog pisca su bili među najomiljenijim kod dece u vreme SFRJ, a pisac je dobio i nagradu Politikinog zabavnika za jedan drugi roman. Srećom, dečaci koji čitaju knjige i dalje vole ovu knjigu o malom Miljanu koji je prevario Ali Kosu i spasao svoju sestru iz gusarskog ropstva.

„Tužni cirkusanti“ je još jedan dinamičan roman u kome se mešaju emocije sreće i tuge, ali nije preživeo ideološku čistku jer se radnja odvija tokom Drugog svetskog rata, a i pisac Mirko Vujačić je suviše pozitivno govorio o partizanima. U Crnoj Gori je lektira bila njegova malo slabija knjiga „Morski jastreb“ u kojoj ima i malo romantičarskog preterivanja i naravno da je izbačena jer i oni vrlo napredno žele da se liše balasta komunjarske prošlosti.

Od makedonskih pisaca nekad su u lektiri bili Vančo Nikoleski i Vidoe Podgorec. Prvi je autor romana „Čarobni samarčić“ koji možda i nije neko vrhunsko delo, ali je bilo i zanimljivo i dovoljno dinamično da drži pažnju desetogodišnjaka. A „Belo ciganče“ od Podgoreca je bilo u stanju da me rasplače, ali ko bi sad čitao knjigu o Ciganima u kojoj su oni pozitivno predstavljeni?

E, sad, izbacivani su čak i srpski pisci. Ohoho, čak je i otac nacije, Dobrica, žrtvovan na oltaru promena pa je njegov predosadni roman o slomu partizanskog pokreta u Srbiji u zimu 1941-42. „Daleko je sunce“ završio u čabru. I neka je! Izbačen je i „Ne okreći se, sine“ Arsena Diklića, koji je takođe pomalo patetičan, ali verujem da je glavni razlog tematika kao i kod Dobrice, partizani jednostavno više ne prolaze ni u kakvoj formi. Izbačena je i knjiga „Svirač u dvorištu“ Mirka Petrovića, zbirka priča o detinjstvu pre i tokom rata.

U nižim razredima bila je jedna fantastična knjiga „Bioskop u kutiji šibica“ Vladimira Stojšina o njegovom detinjstvu u Pančevu tokom Drugog svetskog rata. Bolju knjigu o detinjstvu, a da je namenjena deci, u srpskoj književnosti ja nisam čitao( ako ima bolja po vama obavestite me). Čak sam tokom faksa jednog dana kad sam bio izuzetno neraspoložen zgrabio ovo sa police i pročitao za jedno popodne, neverovatno popravlja raspoloženje. Izgleda blesavo, ali mene više duša nije bolela.

Ono što me takođe često zbunjuje je to što se “Hajduk Stanko” Janka Veselinovića više ne obrađuje kao cela knjiga već samo odlomak. Kad već hoćemo neku srpsku tradiciju u programu zašto je to izostavljeno kad tu imamo i bitan istorijski događaj, a i zanimljivo građenu priču o ljubavi, prijateljstvu, izdaji.

delfi_tango_za_troje_slobodan_stanisicMožda sam neku zanimljivu knjigu iz stare lektire i zaboravio pa bih voleo da me slučajni namernici podsete. Ne smatram ja baš da bi sve ove knjige trebalo vratiti u lektiru, ali čini mi se da su knjige uglavnom samo izbacivane, a nisu ih zamenjivale neke nove. Recimo „Hajduk u Beogradu“ Gradimira Stojkovića je već preko dve decenije jedna od najpopularnijih knjiga, ali i dalje se zaobilazi. Možda zato što je pisac i dalje živ pa neko misli da bi se obogatio ako mu knjiga uđe u lektiru. Ili roman Slobodana Stanišića “Tango za troje” koji je dobio nagradu Politikinog zabavnika 1992. Ah, da i on je još živahan, pa neće moći. Od stranih pisaca se i dalje ignorišu oni koje deca najviše vole da čitaju u slobodno vreme, pa i dalje ništa od Harija Potera, Hobita, romana Filipa Pulmana.

Postoje čak i veliki svetski pisci koji su podlegli ovim makazama institucija. Tako je „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa poodavno već eliminisan iz borbe za naklonost mladih čitatelja. Ne pomaže dragi Čarlse, ni to što si jedan od najvećih pisaca engleskog jezika, ni što je ta knjiga više puta filmovana, neumoljivo si odstranjen iz lektire u zemlji Srbiji! 98132382Hemingvej s druge strane nije potpuno eliminisan, ali je umesto odlične i jedne od najzanimljivijih njegovih knjiga za čitanje „Priče o Niku“ u čitanke ubačen odlomak iz dosadnog „Starca i more“. Hajde da ubijemo kod dece volju da čitaju starog dobrog Ernija, neko je rekao i tako izbacio knjigu priča o dečaku i kasnije mladiću Niku Adamsu, a ubacio knjigu koju ni odrasli ne mogu baš da shvate.

Ono što je najveći problem je što izostaje javna debata o tome kakve knjige želimo da deca čitaju kao lektiru. Zvučalo bi paranoično reći da neko želi da lektira bude dosadna i da se deci čitanje ogadi što pre, ali istina je da se niko time ne bavi, ni struka, ni roditelji, a deca se i dalje smaraju čitajući klasike koji su primereniji uzrastu srednje škole nego osnovnoj. Bilo bi zanimljivo bar anketirati onu decu koja čitaju, a ima ih, šta bi oni voleli da vide u lektiri. Dok je kod (ne)braće Rvata prošle godine otvorena javna debata tako što je pred javnost stavljen predlog lektire za osnovnu i srednju školu, kod nas se to smatra nebitnim pitanjem za koje nemamo vremena. A vreme neumitno prolazi, i stasavaju generacije kojima ne pružamo ništa, a kukamo na njih da su nekulturni i neobrazovani.

preuzeto sa: zabaviste.wordpress.com

Vaši komentari na tekst

O autoru

Neposlušno dete koje šapuće izmišljenim jezikom. Voli knjige, Berlin, putovanja i bežanja od stvarnosti. Zavisnik od poezije. Voli Ničea, Dalija, fotografiju, kafu, Dejvida Linča. Smatra da je Dostojevski besmrtan. Doziva vetar za nove revolucije.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend