Vršnjačko nasilje – nekad i sad

0

Vrnjačkog nasilja, ali i nasilja kao takvog, oduvek je bilo. To vam upravi piše neko ko je 90-ih godina živeo na Voždovcu, u Braće Jerkoviću. Ako i dalje ne znate o čemu pričam pogledajte filmove „Vidimo se u čitulji“ i „Rane“.  Moj kraj je izgledao baš nekako tako.

Kada danas imamo medije dostupne apsolutno svima, o tom nasilju češće i redovnije čujemo. Ono što mene pa i sve nas najviše pogađa je upravo to vršnjačko, ono među decom, koje nas najviše boli i kog se najviše plašimo. Kako se takvi problemi rešavaju na ovaj ili onaj način, svako traži krivca za isto. Da li je taj krivac porodica, vaspitanje, (ne)moć učitelja i profesora, obrazovanje, tv program, (ne)kažnjavanje počinilaca nekažnjavanje roditelja, (ne)adekvatne kazne, težak život i materijalna situacija i slično… obrni, okreni, problem postoji.

Moja generacija je odrastala na Branku Kockici, Belamiju, Nedeljnom popodnevu, Aci poštaru… Danas takvog programa više nema na televiziji. Ali (ovde stoji jedno veliko ALI) današnjoj deci, putem interneta, je dostupan najrazličitiji mogući sadržaj. Pa i onaj koji smo mi gledali kao mali, počevši od „Na slovo, na slovo“ i „Priče iz Nepričave“. Ko onda danas decu usmerava ili treba da usmerava na taj sadržaj? Škola? Država? Ili roditelj?

Nasilje se vrlo često dešava u dvorištu. Školskom. Ko treba da čuva decu dok su u školama? Ranije su se deca čuvala sama, i čuvao ih je po koji dežurni profesor na velikom odmoru. Ni sada nije mnogo drugačije. Znate i sami da policajac u dvorištu ima funkciju čuvara dece od „spoljnih faktora“ i nije tu da rešava „dečije! probleme. Ali, ako ih ne rešava on, ko je za to zadužen? I kako smo, na primer, došli do toga da dete u prvom razredu sme da kaže učiteljici: „Ne pada mi na pamet da radim domaći. Neću.“Ko je onda tu glavni i ko je autoritet?

Sada dolazimo i do tačke autoriteta. Da li ga današnja deca poštuju autoritet i ko je za njih ta figura (ako takva ličnost u njihovom životu uopšte postoji)? Zapitajte se ko je odgovoran  za to što ga sve manje ima.

Ako tražimo senzaciju, uvek ćemo je naći, ako tražimo krivca, možemo ga izmisliti ukoliko ga i nema. Ljudima ništa nije dovoljno strano, niti strašno. Ono što jeste strašno je da smo sve više utrnuli na ono što se dešava oko nas, i toliko brzo do nas dolaze informacije da ne stignemo da obradimo prvo tu je već sledećih 200. A zaboravljamo da sve što se u životu dešava zavisi od nas. Mi smo ti koji menjamo stvari. MI kao ljudi. Ja kao čovek. Ti kao pojedinac. Zavisi i od toga kako vaspitavamo sopstvenu decu i kako se ophodimo prema drugima.

Nije teško biti fin, ali treba imati mnogo strpljenja i rada na sebi,  svom životu, pa na kraju i živcima. A ako krenemo od sebe, a to možemo, makar na mikro nivou, sve preneti i na druge. A znate šta sve jedna čestica može da napravi… čoveka…

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Sociolog u ulozi preduzetnika koji svoju kreativnost izražava kroz marketing i reči. Pokreće na akcije, povezuje ljude, a pege su joj zaštitni znak. Ponosna vlasnica jedne marketinške agencije i jednog doma za stare.

Ostavite odgovor

Send this to friend