Pogled i prozor

0

Kada ponekad pogledam kroz prozor svoje sobe, onako naizgled bezbrižno naslonjen na njegov okvir, vidim kuće i njihove krovove od izbledelih crepova, krovove koji su tu bili dosta pre mene, koji će ostati tu nakon mene, a koji su mi toliko poznati kao da su deo mene. Cigle, malter, beton. Toliko je jak taj osećaj, kao da svaki od tih krovova nosim na svojoj glavi – poput neke čudne kape koju mi je mesto mog odrastanja nataknulo na glavu i koju nikada neću moći da skinem, ma gde bio. Da li je preterivanje ako kažem da mi je svaki pojedini crep uvučen pod kožu? Provlači se kroz nju kao buba, puzi, mili, grebe.

Prvi krov u koji obično moj pogled prvo udari je onaj od mog tavana. Odmah pored moje kuće u dvorištu se nalazi šupa, a iznad te šupe se nalazi taj tavan, i prozor moje sobe izlazi direktno na tavan, tj. njegov krov. Dakle, to nije onaj uobičajeni tavan, barem ne po lokaciji, ali po sadržaju koji je natrpan u tom prostoru on se definitivno može nazvati tavanom. Ima tu svega, a u stvari ničega, uglavnom đubre; ali ipak ima I nekih produhovljenih predmeta, beživotnih ali u sećanjima tako živih. Krov je napravljen od onih čvrstih valovitih ploča sive boje. Sada su, pod uticajem kiše, snegova i vetrova, poprimile belo-sivu boju. Na taj tavanski krov sam kao mali često izlazio, sedeo na njemu, sunčao se ponekad, gledao druge komšijske kuće i krovove – zamišljajući šta bi sve moglo da se događa pod tim krovovima, u tim kućama, iza nepremostivih zidova, u tuđini. Zamišljajući stvari koje samo dečija mašta može da izrodi. Po tom krovu šetaju mačke, poneka ptica možda. Po njemu raste mahovina. Leti se sa njegove površine širi kiselkasti miris mačijeg urina. A zimi, kada ga prekrije sneg, dobije bajkoviti izgled; čista, bela, ravna površina po kojoj s vremena na vreme ostane po koji otisak mačijih šapa. Na samom kraju krova, levo od mog prozora, stoji jedan stari vetrokaz. Iz daljine liči na dimnjak, uzidan je u krov, pa valjda zbog toga. Na samom vrhu zarđale metalne cevi tog vetrokaza koji liči na dimnjak nalazi se to čudo koje se pomera i koje pokazuje pravac duvanja vetra. Ono podseća na glavu na koju je nabijeno nešto poput onih spartansko-korintskih ratnih šlemova sa ćubom. Kada sam bio klinja, ta skalamerija mi je poprilično ulivala strah u moje još nerazvijene kosti. A najvrednija stvar na tom krovu je jedna čuvarkuća, nalazi se odmah do mog prozora. Tu je otkad znam za sebe i taj krov. Kao mali sam verovao da je moja soba najsigurnije mesto na planeti, u svemiru… Upravo zbog te čuvarkuće, ona je bila tu da mi čuva sobu od babaroga, strašnih lopova, uljeza uopšte. Dan danas je tu, ta čuvarkuća. Odomila se, odomaćila se, pustila svoje korenje duboko u taj krov i ne mrda se, i dalje čuva.

Odmah nakon tog krova od mog tavana, ugledam krov komšijskog tavana. On je smešten iznad neke garaže. Po krovu, po boji crepa, po drvenoj konstrukciji koja stidljivo viri ispod njega, rekao bih da su taj tavan i ta garaža dosta stariji od mog. Vidim i jedna mala drvena vrata. Ona su u stvari ulaz u taj prostor. Poslednje dve, tri godine stalno zvrje otvorena. Ne znam zašto. Kopka me to. Kad god ih ugledam pitam se iz kog razloga su otvorena. Ko ih je otvorio i zašto ih nije zatvorio? Neka vrata se za neke nikada ne otvore, ali eto ima I onih koja se nikada ne zatvore.

Onda mogu da vidim još neke krovove udaljenih kuća, zidove, drveća… Ali da bih to video moram da izađem na krov, što više ne radim, što zbog svoje težine, što zbog oslabljenih ploča, da ne završim među onim kršom u tavanu ispod. Jedino što još mogu da vidim, oslonjen o svoj prozor, jeste krov jedne male crkve. U pitanju je Almaška crkva, sagrađena, koliko ja znam, negde u 18. veku. Mogu da vidim i krst na tom krovu. A uz svoj mali dvogled, mogu dobro da opazim i jedan polu-razbijeni prozorčić, na kom se ponekad skupljaju i iz kog izleću golubovi. Iako je crkva u funkciji i radi, taj prozor i dalje nije zatvoren. Njega su uzurpirali golubovi. Crkva kao crkva, na prvi pogled zdanje za (straho)poštovanje, ali kada se malo bolje obrati pažnja ispada da je to samo još jedna glomazna građevina od betona, cigala, maltera… Ali ljudi vide ono što žele da vide, što moraju…

To su sve stvari koje vidim svojim očima kada pogledam kroz prozor moje sobe. Ali postoji još toliko toga što ne vidim, što ne opažam svojim čulima, ali što na neki način osećam i ‘posmatram’. Počev od drugih strana krovova, ne vidim ih, ali ih zamišljam, intuitivno ih doživljavam. Zatim vidim unutrašnjost svih tih objekata. Iako nikada nisam bio ni u jednom od njih, ja ih vidim kao što vidim i svoj dlan, ako ne i bolje. Vidim i prošlost i budućnost. Vidim ljubavi, mržnje, strahove, rađanja i umiranja. Posmatram malter, koji se sitno krnji, na svakom zidu koji ne mogu da vidim, osećam miris ustajalog vazduha i ustajalu nadu u zamračenim prostorijama. Vidim neke ljude tu, i one koje znam i one koje ne znam, vidim ih. Gledam sve to i opažam ono što se opaziti ne može. Konstruišem slike u glavi i neka osećanja u duši, putujem kroz njih, prolazim kroz njih, prolazim pored njih, ostavljam ih i idem dalje…
Ne pitajte me zašto gledam tako kroz prozor svoje sobe, zašto vidim sve to, kako… Ne znam. Sve što imam su jedan pogled I jedan prozor. Možda iz dosade? Naizgled bezbrižno…

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Send this to friend