Bili smo u Arilju i…

0

Bili smo u Arilju i bilo je pakleno. Sve u svemu lepo iskustvo. Nakon ovoga više poštujem neke ljude. Više poštujem sebe i vreme provedeno u onim malinjacima će biti motivacija. Teško zarađen novac, teško je. Da je lako svi bi išli. Ovo je samo uvod iskustva koje delim sa svojim prijateljima Stefanom Milosavljevićem i Andrijanom Đorović. Ubačeni gifovi oponašaju naše reakcije.

Sreda.  Sunce se još uvek stidi i nikako da izađe. Zvanje taksija se pretvorilo u menjanje gume na istom. To dobiješ kad hoćeš proći što jeftinije. Malo je falilo da ode autobus. To je ujedno prvi talas histerije.  Drugi talas histerije. Na autobusu zalepljene nalepnice wifija, kafe, tv, wc-a, ali je realnost ubrzo udara šamarčinu jer  skupljali svoje organe zbog brzine i razdrndanosti autobusa. Verujte da je prevoz u Erdečkom autobusu bolji i mirniji.  Treći talas tihe histerije, zbog svoje nervoze već osećam da mi se vena na čelu nadula. Stigli smo. Na autobuskoj stanici u Užicu sačekao nas je crni, malo stariji kombi. Pomislili smo da čekaju nas, da su to roditelji sina kod kojeg dolazimo da radimo, ali ne. Izgleda sa postoji već navika dotičnih da čekaju putnike na toj stranici i kradu berače malina koji čekaju svoj prevoz do konačnog – malinjaka. Fino smo izbegli pranje mozga na vrućini koja je već u 9 sati podmukla. Stigao je M.Cvetić.

Arilje, selo Cerova, jul 2017.

Tišina.  Mrtva atmosfera, možda čujem po koji uzdisaj i izdisaj.
Vrelina. Tropska vrućina, kao da čujem vapaj svoje kože na leđima koja svakim satom sve više gori.
Nervoza. Kad će kraj reda, želimo vodu, želimo da se umijemo, želimo hlad u kojem je osetno svežije.
Gorka sreća. Pored oca porodice Cvetić, njegov sin je predstavljao oazu razuma u jednoj suvoj i rekli bi se beskrajnoj pustinji.

Mini infarkt

Prvi dan je prošao super i svo tvoje smo nekako prihvatili da je sve laganica. Iako smo svi jedva spavali po 2 sata, pitali smo se odakle nam snage da beremo do pola 9 uveče. Stigli smo do smeštaja, bitno nam je da svako ima svoj krevet i da nije reč o poređanim balama prekrivenih ćebetom iznad štala kao što smo već čuli da je praksa smeštaja radnika. Da, malo smo razmaženi što se tiče kupanje. Probili smo led sa našim zahtevima rečenicom „KAKO ĆEMO SE KUPATI KAD NEMATE KUPATILO OVDE?”Odgovor je zaustavio krv u venama. Svoje troje smo već razmišljali kad imamo autobus za Kragujevac.

PA OVDE JE OKO RADNIKA PRAKSA DA SE ŽENE KUPAJU NA SVAKA DVA DANA, A MUŠKARCI SVAKOG TREĆEG – izusti R.Cvetić.

Andrijanin bled ten je postao još bleđi pa je sa pocrvenelim nosom izgledala kao mini zastava Japana. Stefan koji se kupa 3x dnevno i ja koji jednostavno ne mogu da funkcionišem niti da spavam ako su mi sve pore začepljene znojem i prljavštinom smo ostali zatečeni. Ipak na kraju dana smo se okupali u porodičnoj kući Cvetića koja se nalazi blizu centra.

Novih 14 sati

Generalno vreme brzo prolazi. Neću Vas lagati da je bilo trenutaka kad sam hteo da ustanem i da odem negde bez traga. Nevreme je učinilo da je pola malina opalo pa smo morali da kupimo više nego što smo brali. Od stuba do stuba, trn po trn, nivo po nivo. Da l da prvo pokupim? Da l da  pri vrhu berem prvo? Ne smem brati brzo jer će onda popadati ostatak koji se jedva drži, ne smem da tresem malinu. Kupi, beri, kupi sta je palo dok si brao, zaviri pod listove da nije ostala neka. Ide kontrola. Dve maline i eto ti etikete da preskačeš. Nije lako. Ma zapravo, lako je reč koju sa malinama možeš povezati  jedino uveče dok sedimo i pijemo nes i grickamo napolitanke. Tako je i bilo, preko dana vrele krvi buncamo, lupamo gluposti i smejemo se bez razloga. Uveče se smejemo i nekako zaboravimo šta smo radili 14 sati. Osećanja su varirala drastično. Postali smo bipolarni.

Soundtrack

Možda će zvučati banalno, ali svoje obožavanje anđela okrugle glave Maye Berović ne krijem. Eto i odgovora. 6:00 ujutru preko zvučnika drmao je Ruski rulet Maye Berović. Cela šuma je nadam se bila oduševljena. Uživali smo uz chill varijantu benda Of Verona čije pesme obično znaju ljubitelji serija – u prevodu ja. Šta sam imao u svom telefonu to se slušalo, jer je gosn Stifler svoj ajfon štedeo sve do pretposlednjeg dana branja. Na moje oduševljenje R Cvetić je sve vreme slušao muziku i nekoliko puta pohvalio što slušamo opuštenu muziku jer za razliku od nas, njegov sin M. Cvetić uživa u metalu i panku. Žalio se da će zaspati u redu od jedne konkretne pesme. Mada, Sia i njeni hitovi su ga smirili.

Kad će odmor? 

14 sati čovek mora rasporediti na delove. Uglavnom smo stizali na vreme. Do 9 sati vreme brzo prođe jer tu ulazi sama priprema, oblačenje jer ima rose kao i penjanje uz veoma strmu uzbrdicu. Ceo malinjak je jedno veliko brdo koje je nekad bila šuma. Moram biti iskren i reći da pauze nisu baš pauze. Kao što napisah to su pauzice. Pauza za ručak je samo jednom trajala sat vremena. Neću da krivim nekog, ali mislim da nije bilo potrebe da kako progutamo poslednji zalagaj doručka odmah idemo u malinjak. Razumem njegove roditelje koji su navikli da rade hardcore. I mi smo došli da radimo i radili smo kao mazge i nismo zabušavali. Te pauze su mogle biti ispoštovane. Ali u svakom slučaju, evo u komadu smo. Sve je to bio neki revolt u trenutku. Primera radi jednom smo Stefan i ja izašli iz reda koji smo završili da bi se presvukli i sipali vodu, R.Cvetić nas je video i viknuo „MOMCI KO JE VAMA DAO PAUZU?”. Ne znam za Stefana ali osetio sam se uvređenim i poniženim.

Navešću još jedan primer tog gazda sindroma, kada smo stigli odmah smo ubaačeni u malinjak, počeli smo da beremo i jos jedna beračica Ceca o kojoj ću kasnije više reći je pitala R. Cvetića „IZVINITE, DA LI MOGU DA PIJEM VODE?”.

Osetio sam se kao da sam u nekom drugom veku. Da neko mora da pita da pije vodu.  Brali smo dok su maline bile vidljive , razumem njihovu potrebu da maksimalno iskoriste radnike koje plaćaju, ali dzaba ako mi već posustajemo sa snagom i voljom.

Otežavajući faktori

Bube! Nemojte me shvatiti pogrešno jer nismo rođeni u soliterima, ali one su baš dosađivale. Ujutru neke sitne koje se zalepe za ruke, po onoj najvećoj vrućini obadi koji uopšte ne beže sa leđa koliko god mahao rukama. Čak smo neke i ručno vadili koliko su bili uporni. Najezda jelenka koji su zbog šume redovno obletali naše glave poput dronova. Jedan od glavnih faktora je bila vrućina, onu najveću koju smo nekako ublažavali mokrim peškirima i majicama. Znajući da će nas uveče probadati, to je bilo jedino rešenje da nas ne udari sunčanica. Jedva dočekani hlad su naravno uništili komarci koji su nas redovno ujedali kao pirane.

Jedna od reakcija koje ćemo se sa osmehom sećati su dodiri leđa o leđa u sred reda, na 40 °C. (izmerenih u hladu)

Možda zvuči zlobno, ali njihovi unuci su došli da beru ,a mi smo se već uhodali tempom koji je davao dobre rezultate. Uzmemo red, umremo na onoj strani gde je vrućina i onda vaskrsnemo u istom redu, samo sa druge strane gde ima hlada (od same biljke). Kada su unuci došli, baba i deda su odlučili da oni beru strane redova koje prave hlad. Nismo uopšte bili oduševljeni. Uopšte. Taj dan smo nekako preživeli, ali bilo je vajde i od toga. Dobili smo boju! Gratis :D. Još jedan faktor je bila neumorna i ista priča R. Cvetića. Takva je osoba, verujem da to nije radio namerno, ali jednu stvar je pričao i ponavljao i pričao i dodavao i pričao. To umori čoveka. Nepoštovanje je da mu bilo ko kaže da ćuti, mislim ipak nam je dao posao i nadnicu. Slušali smo ga. Pred toga bio je veliki obožavatelj Tita. To je bilo zanimljivo slušati.

Hrana

Ujutru su obično bile lepinje sa suhomesnatim proizvodima, lično sam bio zadovoljan, naravno uz to jogurt. Tokom doručka je uvek bila super atmosfera jer još uvek niko nije nervozan, tek nakon doručka kreće ludilo. Ručak je bio obilan, kuvano, bila je tu i salata. Nemojte brinuti oko hrane ako planirate da idete u berbu malina. Nisam se susretao sa lošim iskustvima kada je reč o hrani radnika.

Borba

Nezadovoljan brojem gajbica koje beremo na dan R. Cvetić je odučio da svi odvajamo svoje gajbice da bi na kraju dana ustanovio ko zabušava”. Iskreno, prethodnih dana nismo brojali svoje gajbice, pa nas je adrenalin pomamio znajući činjenicu da ćemo na kraju znati ko koliko bere. Taj andrenalin je trajao jedno 20 minuta nakon kojih smo nastavili da beremo tempom kao i prošlih dana. Sa istim pauzicaama, razgovorima i slušanjem Maye Berović… Njena pesma TA MALA LOMI  se nije odnosila na nju, nego na malinu. Malina srca lomi AHAHA.

Više od pola dana je prošlo i došlo je do rasprave vlasnika malina i beračice Cece. Da ne dužim, ona je bila ta koja je brala manje nego mi. Posle rasprave ona je odlučila da ne bere više, ali je to i te kako uticalo na njenu nadnicu koja je na kraju iznela samo 1300 dinara. Stariji Cvetići su žalili što od početka nisu odvajali gajbice jer su sigurni da bi bili još više zadovoljni našim radom. Iako smo došli malo kasnije, brali smo koliko je bilo malina. Prvi talas krupnih nismo uhvatili, ali smo zato sve što je bilo moguće brati obrali i pokupili. Znajte da nije bitno da l si spor u branju, već da l si temeljan. Dzaba da prolaziš redove brzo, kad će kasnije neko kontrolisati i videti da si preskočio, tako samo sebe možeš unazaditi. Uzme Vas čovek na zub i kraj.

Evo kratke retrospektive!

Ustaj

Oblači se, beri, beri, svlači se, beri, uzmi prazne korpe, beri, doručak, beri, beri, beri, udari obada, promeni pesmu, beri, malo pričaj sa ljudima, pričaj i beri, prestani da pričaš jer smaraš i nastavi da bereš, beri, popij vode, obrisi znoj, pospi se svojom vodom, beri, počni da se smeješ, ako te pitaju šta je smešno iskuliraj, beri, pauzica zbog kafe, izdrzi priču o Titu i malinama, beri, izdrži stanje transa jer ti dođe hladno po onoj vrućini, delirijum, beri, svađaj se sa Anom, beri, raspravljaj se sa Stiflerom, beri, beri, beri i pričaj o pravima sa M. Cvetić, sedni na travu jer se topiš, dva minuta se krij da niko ne vidi da ležiš ispod malina jer ti se muti, ručak, jedi što sporije, uživaj u hladu.

Pauza

Beri, ponovo se navikni na vrućinu, beri, kupi, kupi, beri, kvasi majicu hladnom vodom stavi preko glave, uživaj jedno 10 minuta, beri, beri, beri, beri, kukaj jer obad neće da odleti sa leđa, udari ga mokrom majicom i napravi sebi dodatni bol, psuj sebe malo, smej se, kreću svi da se smeju, R Cvetić dodaje manje priče više rada, tišina i berba, najveća vrućina tokom koje se samo pčele čuju i po koji orlić koji uči da leti. Maya Berović time, pusti, ubaci se, beri, razmišljaj o tušu, razmišljaj o bazenima. Razmišljaj o vodi, beri, beri, beri, kuni na španskom jeziku virhencita de gvadalupe ajuda me, beri, beri.

Pauzica

Počinje hlad od šume u pojedinim redovima, trkaj se sa ostalim ko će pre do tih redova, beri, kupi, padaj u trans. Svežije je i komarci se spremaju za napad, jedna malina, jedan komarac, stradaju noge, leđa. Obuci majicu jer počinje da te probada od mokre majice i peškira, postaje ti vruće. Sauna, sauna, beri, beri, beri jer znaš da će uskoro kraj. Beri, beri, postaješ sve opušteniji, ali počinju da te bole noge. Bereš još koji sat, opušteno razgovaraš sa ljudima. Bereš sa merakom. 20:35. Kraj. Večera. Kontakt sa civilizacijom, tuširanje kod M. Cvetić, čavrljanje. Već je 10 sati, svi pod tušom po 10ak minuta. Smeštaj, vreme koje popijemo sok je vreme koje mi možemo da razmišljamo i pričamo, a da nije vezano za maline. Ponoć, spavanje, ustajanje u pola 6 i tako sve u krug. Ali to nije sve, ima još detalja za koje smatram da nije moje mesto da pišem o njima.

 

Stavljajući sve u stranu, kada smo stigli u Kragujevac ubrzo nas je obradovala divna poruka od M. Cvetića da je njegov otac na sva usta hvalio nas mlade ljude koji su došli da mu pomognu i da smo dobrodošli i sledeće godine. Svakome je svoj posao najteži. Do sledeće godine, uživaćemo. 

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Student Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Dadilja u kriznim momentima. Ume svakog da sasluša, ali ipak na kraju sluša sebe. „Kad bi bilo” pretvara u „eto, i to sam uradio”. Ne drži ga mesto. Ne pije, ali će mu koka kola doći glave

Ostavite odgovor

Send this to friend