Vanja Milačić: Učim da živim disciplinovano, a da u svemu tome budem kreativna i maštovita ‒ bez granica

0

Vanja Milačić je jedna od najlepših i najbolih crnogorsko-srpskih glumica. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umjetnosti (FDU) Uniiverziteta Crne Gore, na Cetinju. Do sada je uspešno odigrala više pozoršnih, filmskih i televizijskih uloga, a trenutno možemo da je gledamo u novom, popularnom sitkomu „Mamini sinovi” na „Prvoj srpskoj televiziji” („Prva”).

(Fotografija: Vanja Milačić; Dejan Radić)

U novom domaćem sitkomu „Mamini sinovi” tumačite jednu od glavnih uloga ‒ Jovanku (Joku). Po čemu je ona slična Vama i šta je izdvaja od ostalih filmskih i televizijskih uloga koje ste tumačili?

Uživam stvarajući Jovanku, a još više uživam u kreaciji tog odnosa između Miše i Jovanke. To je najzanimljiviji deo nje!

Iskreno, nisam razmišljala o sličnostima ‒ u biti me ne zanima. Ono što je definitivno odvaja od svih mojih drugih uloga jeste partner. Prisustvo Nenada Jezdića i njegov veličanstven dar me, suštinski, oplemenjuje i uči životu, odnosno pristupu ovom poslu na jedan potpuno drugačiji način. Biti u direktnom partnerstvu sa tako velikim čovekom i radnikom je dalo novu dimenziju i budućnost mom glumackom biću.

Igrate na scenama mnogih pozorišta u Beogradu. Koja scena je ponajviše „Vašaˮ?

Sticajem nekih čudnih okolnosti, postoje scene na kojima nikada nisam igrala, kao i one za koje sam emotivno vezana. Takođe se čuvam osećaja da neku scenu nazovem „svojom”. Ne postoje „naše” scene i ne možemo mi, pozorišni ljudi, biti dragoceniji od pozorišta!

U predstavi „Frida Kaloˮ Opere i teatra „Madlenijanum” u Beogradu igrate lik ove poznate meksičke slikarke. Ko je bila Frida Kalo koju svet nije poznavao ‒ jeste li uspeli da odgonetnete njena iskustva koja je prikazivala pomoću svojih slika?

Čini mi se da svako od nas ima onaj deo sebe koji niko ne poznaje ‒ koji i od sebe skrivamo. Mene je uvek taj segment kod ljudi zanimao. Isti taj deo me zanima i kod uloga žena koje igram.

Frida je, po mom osećaju i po onome što sam mogla da naslutim baveći se njome, istovremeno bila i ogromna snaga i ogromna slabost. Reciprocitet je u svemu. Bila je snaga ljubavi i sva njena osetljivost, nepristupačna i otvorena, nežna i stenovita, konzervativna, a radoznala. Uspela je da spoji nespojivo, da snagom svoje ljubavi dokaže da je moguće voleti čoveka onakvim kakav jeste i da je moguće odlučno pristati na brak, a da u tom braku ne menjate osobu koju volite. Njena ljubav prema Dijegu Riveri je, za mene, inspirativnija od njenog slikarstva.

(Fotografija: Vanja Milačić; Dejan Radić)

Čega se sećate iz perioda studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) na Cetinju?

To je pitanje koje zahteva vrlo opširan odgovor, jer je to period od četiri godine vrlo intenzivnog života, punog prevrata i promena. Svakako ću se uvek sećati pojedinih časova glume, lica ljudi koji su bili značajan deo mog odrastanja, rečenica koje su izgovorene ne sluteći da će ostati zauvek urezane u mom sećanju, ukusa prve probe i mirisa pozorišta, koji  mi je i danas u nozdrvama.

Za posao kojim se bavite neophodna je kreativnost i mašta, a isto toliko i disciplina. Kako spojiti ove tri stvari u jednu, a da disciplinom ne oduzmete slobodu kreiranja i maštanja?

To je najteža životna disciplina! Ja učim da živim disciplinovano, a da u svemu tome budem kreativna i maštovita ‒ bez granica. Nekad uspeva s lakoćom, dok vam je nekada potreban univerzum da se svim svojim silama upregne kako bi nas probudio na trenutak.

Bitno je ne odustati! A svima nam je poznato da su najuzbudljivije nedisciplinovane okolnosti.

(Fotografija: Vanja Milačić; Dejan Radić)

Kao i svi umetnici, verovatno i Vi imate „svoj svet” u kojem odlazite kada za to osetite potrebu. Da li biste nam ukratko opisali kako on izgleda?

Svoj svet sam imala, a onda ga izgubila. Sada sam ponovo u potrazi za njim.

Možete li sebe nazvati estetom?

Ja sam estetsko biće i estetska činjenica, hahaha! Mogu, naravno.

(Fotografija: Vanja Milačić; Dejan Radić)

Koga ili šta volite često da imitirate?

Imitiram sve što je podložno imitiranju i svakoga ko je zabavan za to. Imitiranje me zabavlja i opušta.

Kako vidite pozorišnu i filmsku scenu za 50 godina?

Ako budemo pametni, dovoljno hrabri i manje kukavice od onih koje smo trenutno, možda uspemo da scenu sačuvamo do tada.

Pozorište će, svakako, opstati i bez nas.

(Fotografija: Vanja Milačić; Dejan Radić)

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom (profesionalno) 2015. godine. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i Novinarsku školu UNS-a. Student FILUM-a.

Ostavite odgovor

Send this to friend