Milan Jelen Pajić: „Priznanje publike mi je najvažnije.”

0

Milan Pajić je multitalenat, pored bavljenja profesionalno glumom,  nekadašnji radijski voditelj se oprobava u ulozi TV voditelja.. No tu se ne završava njegova lista mini izleta, takozvanih odmora od glume kako naziva svoja sporedna zanimanja. Igrao je u mnogobrojim predstavama od kojih možemo izdvojiti „Alisu u zemlji čuda”, „Krcko Oraščić”, „Zemlja Dembelija” i najsvežiju „Čekajući ministra“. Diplomirani glumac je sarađivao sa našom reperkom Sajsi MC u kolaboraciji sa Ljubičicama u numeri „Bombonice”. Milan je pozorišni glumac koji već dobar niz godina puni sale, no telezivijski angazman u popularnoj seriji „Sinđelići” mu čini uslugu tako što se sve veći broj ljudi zanima njegovim likom i delom. Njegova velika želja je da igra Petra Pana jer je i sam večiti dečak.

Kada si zvanično prvi put imao ulogu u pozorišnoj predstavi?

Prva profesionalna uloga je u predstavi „Šrek” koju je režirao Ivan Ilić. Mnogo puta smo je odigrali na raznim scena. Moja treća godina akademije i veliko iskustvo za mene.

Dobitnik si dosta priznanja, ali koje ti najviše znači?

Nisam ljubimac kulturne elite Srbije te priznanja u tom smislu nisam dobio. Mnoga nisam dobio, ali sam dobio ono najvažnije, a to je priznanje publike. Ako pričamo konkretno onda priznanje od dečijeg žirija na Trema Festu za predstavu „Alisa u zemlji čuda” u režiji jedne od mojih omiljenih rediteljki Anje Suše.

Kada je reč o sinhronizaciji, kome si sve davao glas?

Sinhronizacija jedna od najlepših i najveselilih stvari u mom poslu. Svaki put kad me pozovu obradujem se kao malo dete. Puno je tu crtanih filmova, ipak najdraži mi je svakako Munja iz „Zootropolisa”. Posebno hvala reditelju Srđi Anđelić koji me svaki put kad radi novi crtani pozove. Hvala ti Mjehure!

 

 

Uloga kojeg kolege/koleginice bi po tebi zaslužila oskara?

Oskara bih posthumno dao Oliveri Marković, za svaku ulogu koju nam je ostavila u amanet. Glumica koja je zapravo ceo glumački ansambl.

Kako razbijaš predrasude?

Predrasude razbijam radom i ulogama, mada ne trudim se. Nije mi to misija, ali dešavalo se da ih tako razbijam!

Glumac, radijski voditelj i profesor pokreta u školi za mjuzikl, kako uspevaš da zongliraš sva ta zvanja?

Sve je to usko povezano. Svakako na kraju i na početku uvek je gluma, ostala zanimanja su srodna i služe kao mali izleti, mini odmori od glume.

Koja uloga je bila najveći izazov?

Ako pričamo o pozorištu svakako moja prva velika u predstavi „Zemlja Dembelija” rediteljke Marije Puškarov Popović. Velika lepa i moja prva glavna uloga. Danas ta predstava ima preko 250 izvođenja. Dok je televizijska svakako ova koju sad gledaoci imaju prilike da gledaju u Sindjelicima, zaista velika kompleksna i intrigantna uloga.

Šta bi Milan bio da nije upisao Akademiju dramskih umetnosti?

Milan da nije upisao Akademiju danas bi bio psiholog ili advokat. No Milan tad ne bi bio srećan.

U čemu se ogleda razlika između predstave i filma?

Razlika između predstave i filma je ogromna. Pozorište je pitanje trenutka, živa stvar i organizam koji diše, dok su film i televizija drugo, svakako niti manje lakša niti manje lepša oblast.

Koja je uloga promenila tvoj način razmišljanja o određenoj temi, okolnosti i problemu?

U svakoj ulozi tražim motiv, novo i nešto što me uslovno rečeno radi. Svaka je ostavila traga. Ako baš moram izdvojiti neka to bude predstava„Alisa u zemlji čuda” u kojoj igram tu 13 uloga, pa sad procenite koliko je to uticalo na mene.

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Student Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Dadilja u kriznim momentima. Ume svakog da sasluša, ali ipak na kraju sluša sebe. „Kad bi bilo” pretvara u „eto, i to sam uradio”. Ne drži ga mesto. Ne pije, ali će mu koka kola doći glave

Ostavite odgovor

Send this to friend