Irfan Mensur: Bez kulture i zastave koju nose kulturnjaci nema prosperiteta nijednog naciona

0

Irfan Mesur je doajen srpskog glumišta, reditelj, dramaturg, producent, pedagog, voditelj ili rečju multitalentovani dramski umetnik. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu 1974, u klasi Miroslava – Minje Dedića.

Glumio je u mnogim domaćim i inostranim projektima, od kojih je najpoznatija uloga profesora „Japanca” u kultnom filmu „Tesna koža”, odnosno Ratka Milijaša u prvoj srpskoj telenoveli „Jelena”.

Dobitnik je brojnih značajnih nagrada i priznanja.

(Fotografija: Irfan Mensur, 2016; „Hello!” magazin, Mirko Tabašević)

Na ovogodišnjim, 46. po redu, „Danima komedijeˮ osvojili ste Statuetu „Zlatni ćuranˮ, a na 34. „Nušićevim danimaˮ Nagradu za najuspešnije glumačko ostvarenje na festivalu „Milosav Buca Mirkovićˮ ‒ obe za maestralnu izvedbu uloge Vuleta u hit predstavi „Hor ,bečkihʼ dečakaˮ. Da li Vam je bilo teško da pripremite ovu ulogu, iako pripadate grupi doajena srpskog glumišta i koliko Vam znače ove nagrade?

Nije mi bilo teško, jer kada sam počeo da radim adaptaciju teksta, na neki način već sam ga glumački obrađivao i pomišljao sam na glumce koji bi mogli da odigraju te tri uloge i, naravno, odlučio sam se za Predraga Ejdusa, Slobodana ‒ Bodu Ninkovića i za jednog jako mladog glumca, još neiskusnog, ali ipak upotrebljivogIrfana Mensura.

Svako od nas igra za onog ko je s njim na sceni i tako podržavamo jedan drugog. Sticajem okolnosti sam ja dobio oe dve nagrade. Ja sam pokušao da budem duhovit i rekao da su se i Peca i Boda držali dogovora, pa su igrali lošije nego što umeju da bih ja izašao u prvi plan.

Predstava ima svoj život, ritam i svoje trajanje. Pored festivala, sa predstavom „Hor ,bečkihʼ dečakaˮ gostujemo po celoj Srbiji i regionu. Takođe, uskoro idemo na još dva ili tri festivala, a krajem oktobra i početkom novembra krećemo na veliku američko-kanadsku turneju, gde ćemo odigrati oko 14 predstava.

Imali ste priliku da sa mnogim predstavama gostujete širom sveta. Za koje mesto smatrate da je najkreativnije za život samih umetnika?

Ne znam koje je to mesto, ali znam koji su to ljudi. Kada sam otišao iz tadašnje Jugoslavije i živeo određeno vreme napolju, shvatio sam da kreativnije sredine, bar što se tiče pozorišta i glume, nema od mesta u kojima sam ja učio i postajao glumac i gde, evo, na svu sreću, polako zaokružujem svoju karijeru.

Jedan od glavnih razloga zašto sam se početkom devedestih godina prošlog veka vratio jesto to što sam shvatio da smo veoma kreativan sredina. Ne daj Bože da imamo veću i bolju produkciju, odnosno da izdvajamo više za pozorište, film, televiziju i samu kreativnost ‒ napravili bismo svetska čuda! Mislim da smo jedna vrlo kreativna zemlja.

(Fotografija: Irfan Mensur, 2016; „Hello!” magazin, Janko Petković)

Malo je poznato da su u jugoslovenskim filmovima kolege pozajmljivali glasove nekim glavnim glumcima, što jeste slučaj sa filmom „Ljubavni život Budimira Trajkovićaˮ, gde ste Vi govorili umesto glavnog lika. Zbog čega se tada tako snimalo?

To je takozvana nahsinhronizacija u kojoj učestvuju učestvuju poznati i priznati glumci, pa se tako filmovi i reklamiraju. To je sada slučaj sa sinhornizacijom crtanih i animiranih filmova.

Nekada se nahsinhronizovanje radilo i sa igranim filmovima. Nije to nikavka novost. Radi se i dan-danas kada film nije tonski i zanatski u redukad zanatski nije u redu ili kada reditelj nije zadovoljan sa izgovorenim tekstom glumca koji igra neku od uloga.

Apropo „Ljubavnog života Budimira Trajkovićaˮ, pokojni Dragan Nikolić i ja smo proveli sate i sate u studiju, slagali rečenicu po rečenicu i interpretirali, dok je reditelj proveravao gde smo sinhroni sa njima i da li je to glumački dobro odrađeno. To je jedan rudarski posao.

Deo ste tima produkcije „YugoArtˮ, koja se bavi organizovanjem kulturnih programa. Kako je došlo do osnivanja ove produkcije?

„YugoArtˮ je bila distributerska kuća. Oni se nisu bavili produkcijom.

Kada sam upoznao vlasnika „YugoArt-aˮ ponudio sam mu da zajedno učestvujemo u produciranju nekih pozorišnih predstava. Počeli smo sa predstavom „Čehov je Tolstoju rekao zbogomˮ, koja se i danas izvodi. Zatim sam u istoj produkciji uradio i svoju monodramu „Glumac, kaži nešto smešnoˮ, predstave „Primadoneˮ i „Hor ,bečkihʼ dečakaˮ.

Imam planove da nastavim tu vrstu saradnje sa „YugoArt-omˮ, koji je postao jedna ozbiljnija pozorišna produkcija.

(Fotografija: Irfan Mensur, 2015; Radio-televizija Srbije (RTS))

Opišite mi u tri reči kulturno-umetničku scenu 21. veka u Srbiji.

Kuku i lele!

U kultnom domaćem filmu „Tesna kožaˮ tumačite ulogu profesora „Japancaˮ. Čega se najbolje sećate snimanja ovog projekta?

Sećam se ošte zabave, jer glumačka ekipa koja je igrala u ovom projektu je veoma duhovita ekipa ‒ duhovita i privatno. Mi smo na snimanje odlazili sa osmehom, a sa snimanja se vraćali sa smehom.

Film „Tesna kožaˮ je jedna od kapisli koji je vratio domaću publiku u bioskopske sale. Nažalost, one su polako i temeljito uništavane po svim gradovima. Takva vrsta bioskopa sada više ni ne postoji, što za sam film nikako nije dobro.

Pored glume, bavite se režijom, dramaturgijom, pedagogijom i voditeljstvom. Da se podsetimo ‒ vodili ste kviz „Ruski ruletˮ. Je l’ biste sada prihvatili ponudu da budete domaćin neke emisije. Imate li još uvek takvu vrstu aspiracije?

Prihvatio sam „Ruski ruletˮ zato što je to bio glumački zadatak u obliku scenarija, u kojem piše kako bi taj voditelj trebalo da se ponaša, odnosno koliko je potrebno da bude neprijatan na sceni. Na taj način, izazivaju se različite emocije kod gledalaca, što i jeste bio cilj.

Svi oni koji su pomislili da voditelj mora biti šarmantan i simpatičan, kao što su do tada naši gledaoci navikli, bili su u zabludi. Govorili su das am suviše namćor i odbojan, međutim, to je bio samo glumački zadatak. Producenti su tražili glumca koji će odglumiti takvog voditelja.

Ja nisam bio odmah odabran. Bilo je 30-ak ljudi koji su probali. Ono što su kasnije uradili sa „Ruskim ruletomˮ nema nikakve veze sa scenarijom i nikakve veze sa originalnim zahtevima „Sony Pictures Entertainment-aˮ.

Nemam više nikavih aspiracija za voditeljstvom. Možda za neku autorsku emisiju kolažnog tipa, koja bi se bavila kulturom, ali koja bi nešto značila za kulturni milje jednog grada ili jedne televizije.

(Fotografija: Irfan Mensur, 2016; „Story” magazin)

Možemo li uskoro da očekujemo premijeru neke nove predstave?

Pre par dana (11. maja) imao sam premijeru predstave „Edmund Kinˮ u vršačkom Narodnom pozorištu „Sterijaˮ.

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Mislim i nadam se da će to moji klinci doživeti ‒ da će sve biti mnogo organizovanije, da će biti mnogo veća produkcija i da će ljudi mnogo više uživati u kulturnim događajima. Ne mislim samo na pozorište i film.

Bez kulture i zastave koju nose kulturnjaci nema prosperiteta nijednog naciona.

(Fotografija: Irfan Mensur; „Vikimedija”)

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom (profesionalno) 2015. godine. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i Novinarsku školu UNS-a. Student FILUM-a.

Ostavite odgovor

Send this to friend