Andrej Šepetkovski: Polje kreativnosti je nepregledno

0

Andrej Šepetkovski je poznat srpski filmski, televizijski i pozorišni glumac. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu 1998, u klasi dr Vladimira Jevtovića, kao student generacije. Sa njim su studirali: Hana Jovčić, Ljubomir Bandović, Marija Milenković, Mina Lazarević, Nataša Tapušković, Nebojša Milovanović, Vesna Stanković

Glumio je u mnogim domaćim projektima, od kojih je najpoznatija uloga kriminalca Gvozdena u prvoj srpskoj telenoveli „Jelena”. Profesor je na Akademiji umetnosti u Beogradu i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta (BDP).

Dobitnik je brojnih značajnih nagrada i priznanja.

(Fotografija: Andrej Šepetkovski; Velimir – Velja Panajotović)

Jedna od Vaših poznatijih uloga je Gvozdena Đevenice u prvoj srpskoj telenoveli „Jelenaˮ. Po čemu pamtite snimanje ovog projekta?

Pamtim je po slobodi koju sam imao na snimanju, zahvaljući reditelju Andreju Aćinu.

Naime, od lika Gvozdena i tog paralelnog toka glavne priče stvorili smo seriju u seriji koja se i po žanru dosta razlikovala, a taj lik je ubrzo postao neverovatno popularan. Aćin i ja smo toliko improvizovali i igrali se, razumevali jedan drugog ‒ ponekad bez ijedne izgovorene reči, dopunjavali se i domaštavali priču, tako da ta vrsta stvaralačke kreativne razmene nije mogla da ostane bez ploda.

Producenti su planirali da nakon završetka „Jeleneˮ naprave takozvani spin-off, to jest seriju u kojoj bi Gvozden bio noseći lik, ali se taj TV kanal ugasio. Razlog popularnosti je verovatno ležao i u hrabrosti i duhovitosti, te neosvešćenoj pravdoljubivosti koju je nosio taj kriminalac i „ubica mekog srcaˮ, koji na kraju, srećom, postaje pokajani razbojnik.

Seriju ću pamtiti i po divnoj saradnji sa Danicom Maksimović i ostalim partnerima.

Često govore da postoji sujeta među dramskim umetnicima. Da li je to istina?

Istina je, ali čini mi se da ona nije ni manja ni veća nego kod drugih profesija. Mi  smo samo  izloženiji sudu javnosti, te stoga ranjivijii. Uvek željni ljubavi publike, ponekad iz pogubne želje da budemo slavljeni i poštovani upadamo u tu jezivu zamku sujete. A sujeta rađa zavist, ogovaranje i licemerje. Sve te bolesti je moguće lečiti, ali je neophodno neprekidno stražarenje nad sobom i sasecanje u korenu svake zle misli, jer ako se ona zaliva, poput korova će ugušiti i domaćina u čijem je srcu rasla, a zatim i okolinu.

Ponavljam ‒ ne treba generalizovati. Ima mnogo dramskih umetnika koji svakodnevno pobeđuju sujetu. Uglavnom su to oni najbolji!

(Fotografija: Andrej Šepetkovski; Dejan Radić)

Profesor ste glume na Akademiji umetnosti u Beogradu. Šta biste promenili u trenutnom obrazovnom sistemu u Srbiji?

Pored toga što sam profesor, otac sam jednog školarca i dva buduća đaka, te mi je prva asocijacija na obrazovni sistem haos koji vlada od najranijeg školovanja. Prvo bih ukinuo ujdurmu oko trgovine preskupim udžbenicima, gde svaki nastavnik bira iz kojih će knjiga đaci učiti.

Učenici i njihovi roditelji su postali plen raznim sumnjivim trgovcima. Svašta se prodaje, uz posredovanje škole. Kasnije, nered u školstvu se ogleda kroz preopterećenost sadržajem predmeta.

Takođe, ima problema i u srednjem obrazovanju. Čuo sam, a i video na primerima dece koja su završila te škole,  da  se u usmernom srednjem obrazovanju, ukidanjem nekih predmeta, izgubi opšte obrazovanje. To je urađeno po ugledu na zapadni model, koji i te kako ima dobrih strana, ali smo majstori da iskopiramo iz inostranstva sve ono što ne valja, a da ono što je dobro, praktično i što je pokazalo odlične rezultate ‒ zanemarimo.

A kada najzad stasate za visoku školu, može da vam se desi upišete neki privatni fakultet koji je potpuno neopravdano dobio akreditaciju. Razvijenija svest o zajedničkom interesu če neminovno dovesti do poboljšanja kvaliteta obrazovanja, zdravstva, privrede…

Pratite li rumunsku kinematografiju? Kakvo mišljenje imate o njihovim komedijama i da li biste zaigrali u nekoj?

Poslednji rumunski film koji sam gledao je „Aferim!ˮ (2015) ‒ intelignetno, pažljivo osmišljeno i jako duhovito delo.

Ako bi me zvali da igram u takvoj vrsti komedije, žanr koji najviše volim, pritom u zemlju sa trenutno najživljom kinematrografijom, koja je u neprestanom uzletu ‒ verovatno bih pristao. Međutim, pristajanje zavisi i od ideje koju određeni projekat nosi. Zbog toga sam do sada odbio mnoge uloge, između ostalih i u bogatim inostranim produkcijama. Mirniji sam tako. Ako učestvujem u ideji koja nema cilj da oplemeni, a to mi se dešavalo, ne osećam se dobro i posledice su strašne.

(Fotografija: Andrej Šepetkovski – predstava „Blitva i krompir”, 2015; Vladan Stanojlović Kika)

Koji američki, odnosno domaći film smatrate navećim remek-delom?

,,Svetla velegrada”Čarli Čaplin i ,,Kralj lavova”.

,,Otac na službenom putu”Emir Kusturica.

Pozorište, film, radio ili televizija?

Sve volim. I najbolje je svuda biti.

U pozorištu glumac razvija analitičnost, temeljitost i strpljenje. Pred kamerom, u našim uslovima, razvije refleks brzog snalaženja. Radio-drama mu izoštrava preciznost govorne radnje.

A svugde je suština i lepota u davanju partneru, a posredno i publici.

(Fotografija: Andrej Šepetkovski; Dejan Radić)

Ko je, po Vašem mišljenju, postavio najbolji metod glume?

Stanislavski i Šepetkovski. Tek ćete videti! Prepotentno, jel’? Šalim se, naravno, ali zaista, svako ko se bavi pedagogijom ustanovi svoj metod, kombinujući učenja najvećih učitelja glume sa svojim idejama, iskustvom i svetonazorom.

Konstantin Sergejevič Stanislavski je kroz svoj „Sistemˮ i druga dela postavio osnovu izučavanja ovog zanata, na koju su se svi kasnije oslanjali, dopunjujući ga, nadgrađujući u skladu sa vremenom i prostorom delovanja, a ponekad ga i osporavali. Često se zaboravlja da je upravo on podsticao dalje istraživanje na ovom polju, otkrivajući nove prostore slobode i ukazujući na njih. Stansilavskog pogrešno vezuju isključivo za realizam ‒ reč koju, čini mi se, on nigde nije pomenuo, već je samo insistirao na „istinitosti proživljavanjaˮ, nezavisno od epohe, žanra, stila… Ukazao je na put ka istinosti, a jedino nas ona veže za neko delo.

Bavite li se aktivno nekim sportom?

Volim sve sportove sa loptom, posebno košarku, odbojku i stoni tenis.

Nekada sam aktivno igrao košarku ‒ bio sam plejmejker. Trofeji sa basketaških turnira su mi i dalje najdraže nagrade. Da sam porastao još desetak centimetara, sigurno bih se bavio samo košarkom. No, ništa nije slučajno, očigledno mi je bio namenjen neki drugi put.

Trenutno se bavim ekstremnim sportovima poput jurnjave za decom i vaspitavanjem.

(Fotografija: Andrej Šepetkovski; „GM Production”)

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Svako vreme iznedri velike umetnike, ponekog genija i sjajna dela! Ideje u umetnosti ne mogu da budu potrošene. Polje kreativnosti je nepregledno!

S obzirom na to da je umetnost „ogledaloˮ vremena i društva u kojem nastaje, pravo pitanje je ‒ kakav će svet biti za 50 godina? Nadam se, mnogo bolji. Imamo slobodnu volju i mogućnost da ga takvim učinimo, uz malo truda. No, prvo da počnem od sebe…

(Fotografija: Andrej Šepetkovski; „GM Production”)

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom (profesionalno) 2015. godine. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i Novinarsku školu UNS-a. Student FILUM-a.

Ostavite odgovor

Send this to friend