Zašto je OK da ti nije OK

0

Deseti oktobar se obeležava kao svetski dan mentalnog zdravlja. Prošle godine sam za ovaj datum, zajedno sa kolegama iz savetovališta, organizovala jedan događaj upravo pod ovim nazivom – OK JE DA TI NIJE OK –  i tokom istog održala jedno predavanje. Ove godine nastavili smo sa istom kampanjom a ja, obzirom da nisam uspela da kažem baš sve što sam tada htela, pišem o tome. Uzmite u obzir da sam  i jednu godinu starija pa da bih kao iskusnija I zrelija trebalo da budem I mudrija i nešto vam pametnije kažem, posavetujem, predložim. Uz zadržavanje svih prava da to možda i jesam, ipak mislim da vam ovaj tekst može biti koristan što sam, posle još godinu dana rada na sebi, samo iskrenija.

Biti mentalno zdrav, ili ti normalan, deluje mi sve više kao precenjena kategorija a evo i zašto. Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije mentalno zdravlje je stanje psihološkog blagostanja/dobrobiti, u kojem je osoba u stanju da ostvaruje svoje ciljeve u skladu sa raspoloživim resursima, nosi se sa normalnim životnim stresom I može biti produktivna te tako doprinositi zajednici. I odmah da Vam kažem, meni se već nebrojeno puta do sada dogodilo da to nisam. Da li su malo omašili sa ovom definicijom ili sam ja promašeni slučaj još ćemo videti…U svakom slučaju, ja imam jednu alternativnu da vam ponudim:

Biti mentalno zdrav znači biti baš ono što I jesi (ništa manje I ništa više od toga, bez ikakvog skrivenog značenja) I živeti u skladu sa tim što jesi; što dalje uključuje-ne pokušavati biti ono što nisi I još više-izbrisati iz glave idealnu predstavu o sebi koja obučno uključuje i trebalo bi, moram…itd. Biti mentalno zdrav  onda nadalje znači nekad I podbaciti, doživeti neuspeh kao I lenčariti I isto tako ‘’slomiti se’’ pod pritiskom. Obzirom da sve ove situacije nekako I ne liče na stanje psihološkog blagostanja a još manje dobrobiti jasno je zašto je prethodna definicija pogrešna J .

Nadalje se ne bih bavila tom granicom gde se psihološko zdravlje završava a bolest počinje (bolest je inače pogrešan izbor reči za ono što imam na umu ali je koristim zbog boljeg razumevanja).  Ta granica je ionako vrlo zamagljenja I nekada teško uhvatljiva a pored toga sada I na Internetu možete pronaći gomilu tekstova o tome. Postoje I elektronska izdanja različitih DSM I ICD klasifikacija mentalnih bolesti koje vam ne savetujem da samostalno koristite I tumačite jer sve su šanse da ćete se, I to verovatno greškom, u nekoj od kategorija I pronaći. Zanimljivije od toga, čini mi se, bilo bi objasniti kako I uprkos npr. intezivnim I učestalim negativnim osećanjima koja možete imati, kao I uprkos  neuspesima na npr.poslovnom planu koji se nižu ili uprkos svakodnevnom stresu koji doživljavate I osećate da vas lomi, kao i nemogućnosti da doživite zadovoljstvo u partnerskom odnosi vi I dalje možete biti mentalno zdravi. I ovde sam namerno upotrebila pogrešnu reč-UPRKOS-jer smo upravo u ovom kontekstu I navikli da je koristimo. Ispravna bi bila UZ ili SA jer označavaju da nam sva ta stanja upravo I pripadaju. Slično ljudskim pravima koja stičemo rođenjem, tj.samo zato što smo ljudi I ne zavise od volje države ili okruženja u kojem živimo da nam Ih prizna tako je I sa svim ostalim psihološkim stanjima koja NISU OK. Imamo puno pravo na njih, baš zato što smo ljudi a problem započinje time što ih se neretko odričemo.

Verujem da se svima desilo kada se osećate tužno, razočarano, uplašeno, besno…I neko vas pita “Šta ti je?”,  kažete “Ma ništa!” ili “Ništa strašno, proćiće će.”.  Ako vas pak niko to I ne upita, naš um je I samostalno u stanju sa osmisli na stotine drugih načina kako takvim osećanjima da umanji značaj, da ih “strpa pod tepih” ili pomeri,  ispolji na npr.nekom ko je ni kriv ni dužan. Na taj način ne postajemo mentalno jači, bolji,  niti uspešniji. Može vam zvučati paradoksalno ali tajna mentalnog zdravlja krije se za početak u prihvatanju I priznavanju (ponajviše sebi samima) da NISMO OK. Još plastičnije, u “Naučiti da živiš sa sopstvenim ludilom” kako reče jedna koleginica. Važno je da kažem da prihvatiti kao I naučiti da živiš sa ne znači trajno mirenje sa situacijom koja je nepovoljna po nas. Znači, kao što I na početku rekoh, samo prihvatanje nas samih onakvih kakvi jesmo u datom trenutku, situacijama koje nas onda postepeno vode I većoj ljubavi prema sebi. Najzad, kada sebe suštinski volimo imamo I sve što nam je potrebno da živimo dobro i dalje se kao psihološka bića razvijamo I menjamo.

Mene je moja terapija tome najviše naučila (psihoterapeuti su, ako niste znali u obavezi da rade na sebi). Sada sebi manje zameram a više se ponosim I radujem, aktivnija u potrazi za onim što mi je potrebno ali I spremna da sa većim mirom prihvatim kada to iz nekog razloga ne radim, kao i odtugujem kada ono što želim I pored svog truda na kraju ne dobijem. Naučila me je I još jednu važnu stvar o kojoj ću nekom prilikom pisati podrobnije – da slobodnije tražim pomoć I podršku onda kada vidim da se s’nečim teško nosim sama. Ovo je posebno bitno jer se zdravo psihološko funkcionisanje svake jedinke ne ogleda u tome koliko je sposobna da koristi samo sopstvene već I spoljašnje izvore podrške. Zato slobodno delite, pričajte I tražite druge kada vam je loše. To je još jedan način da ostanete zdravi u svom ovom ludilu koje nas okružuje.

Zdravo da ste!

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Psiholog I Geštalt psihoterapeut u edukaciji; obara svetski rekord u broju različitih poslova koje radi. Jedan od njih je I savetodavni rada sa studentima u online savetovalištu Pričajmo o tome. Voli ljude I humanistički pristup tako da sve što ovde objavi biće isključivo u korist psihološkog rasta I razvoja onih koji čitaju, iako se nekima I nekada to baš I neće svideti. Ima jaku potrebu da prikaže, objasni I drugačiji pristup samospoznaje I rada na sebi.

Ostavite odgovor

Send this to friend