U životu je ponekad zdravo pojedine stvari samo probati i odustati od njih. Odustajanja nisu obavezni znaci slabosti. Nismo razumeli šta je „hoće ringla pec“ dok je samo jednom, usijanu, nismo dodirnuli i vrisnuli; naučili smo iz greške. Zdravo je ponekad i izgubiti. Nisu ni sve bitke one naše prave. Nije da, već sa prvom pobedom, samo više cenimo dobijeno. Ima nečeg u tome i što očvrsnemo.

Nije ni da se uvek borimo. Poraze nas često i bez borbe. Na kvarno, s leđa. Boli nas krv iz rana, lomi nas niska izdaja, mislimo „zašto baš ja?“ i tražimo od viših sila da nam, ako postoje, odgovore zašto baš mi živimo živote koje bi drugima trebalo davati jedino po teškoj kazni. Budeš povređen, budeš besan i ljut, budeš razočaran. Nema u tome ničeg lošeg, ničeg gubitničkog. Nisi slabić; stalo ti je. Želeo si nešto, jako, a onda ti je to otrgnuto, nasilno. Dobro je dokle god bilo šta osećaš. Život je i sastavljen od sinusoidnih ritmova uspona i padova. Kada ne budeš osećao, kada ti bude sasvim svejedno, možda više nisi ni živ.

Pred sobom imaš tri opcije: da oprostiš i zaboraviš, da istom merom vratiš ili da čekaš, uglavnom da karma, premda lenja, poravna račune iako znaš da nije ništa različitija od lekara koji je na pauzi dokle je god ne prekineš  kovertom dobre gramaže jer staklo koje ti viri iz nadkolenice nije dovoljan alarm. Onda bi tek mogao da pogleda, ali samo da pogleda – sanacija i lečenje idu po višoj tarifi. Danas se sve treba bar malo pogurati. Ako je sreće da već nisi beo u oku i ćutljiv u srcu, revoltiran si do bola većeg i od onog fizičkog, izvornog. Šta to tvoje rane čekaju? Karma je tu da od problema napravi gnev, a onda ga preusmeri sa problema na sebe dok ne zaboravimo, za početak, samo na njega a onda, u nekom terminalnom momentu, i na obe, snašle nas, nevolje. Lažu da vreme bilo šta leči. Vreme samo odnosi, briše i krije u zaborav stare dok donosi u život nove trenutke. Ne leči nas, vreme nas samo pomera i menja. Učimo da izbegavamo, učimo da se krijemo, učimo da se jače borimo i branimo, da polako kroz vreme malo i otupimo, naviknemo na život u bolu i krvi i nestanemo delom sopstvenih bezosećajnosti kojima smo se samo branili. Čekanje ne odnosi problem; čekanje odnosi nas.

Karma je, kažu, redovna smena. Osveta je, kažu takođe, njena dežurna služba. Okretna je, brza, energična i snažna i ma koliko je god živeći u miru gurali od sebe – vraća nam se, u nama je i nije nam strana; nije nama strana ta žudnja da, ruke pravde ponekad budu baš one naše – vigilantističke ruke koje bi nas štitile od neravnotežnih nepravdi da u životu iz borbi odemo kao jedini bogalji. Opseda nas i goni sve dok ne pokleknemo, sve dok joj se potpuno grešno ne prepustimo.

Grčka je još na Olimpu negovala svoje Erinije, boginje prokletstva i osvete koje su držale svet u ravnoteži. Hamurabi  je, od osvete, skrojio jedan pošten sistem pravičnosti: oko za oko, kost za kost i zub za zub. Hamlet je, sveteći oca, ubio svog strica a Marvelovi osvetnici, evo  već gotovo čitav jedan vek, još uvek vraćaju veru u pravde. Želja za njom je, priznali ili ne, u nama  od kada postojimo. Skrivamo je.

O njoj znamo sve ono najgore, sve osim onoga da, stanemo li u njoj korak pre kraja, osveta postaje ono što nas čini boljim ljudima jer ona je, ume li se sa njom malo bolje, kao i svaki otrov – uvek pomalo i lek. Pokreće nas da živimo onda kada naizgled nemamo više ničega, dajući nam, nesebično, samo sebe kao razlog. Budemo li imali još makar tu jednu, makar i poslednju stvar pred sobom, osnažićemo u želji da se, iako i poraženi, vratimo na nivo onoga što nas je slomilo. Ona je ona jedina koja, od pepela slomljenog koplja gubitnika, može spraviti najjači otrov i okrenuti trijumf.

Osveta ne leči niti zaceljuje rane; želja za njom, u svetu borbi sa drugima, samo je anestetik od kojeg će nas, na putu do zaborava, samo manje boleti lom. U svom konačnom ispunjenju ne vraća nam ništa. Možda je i ona, baš poput i sreće, lepa jedino i samo dok se čeka.

Sa njom se može ići tek samo do blizu kraja. Obrisi njenih ivica oštri su i strmi i odnose, u nepovrat sa sobom, i ono malo ljudstva u nama zaboravimo li, usput, na njega. Tu je sve ono što zovemo čovekom; unutra sve ono što jesmo i preko ono što više nismo mi. Tu je sve ono što smo imali, sve ono što imamo još, tu je ono što želimo i ono što mislimo. Tu je naša najviša tačka, naš najviši vrh sa kojeg možemo najbolje videti sebe. Zastanemo li na tren, videćemo i ono što ne bismo želeli da budemo. Ivica osvete, doseže se samo da bi se videla. Duž njenih rubova, prostiru se i naše granice. Toliki smo.

Jer, čoveku nema bolje samospoznaje od sopstvene snage koju, na putu priželjkivane osvete, oseti u momentu kada, na poslednjem koraku, odustane od onoga što je želeo i mogao. Svoje se granice nađu tek onde gde se sa sebe pomere one tuđe. Jačina osvete, ona od koje postajemo jaki, zdravi, bolji ljudi, leži u onom trenutku pre njenog konačnog svršetka, u momentu kada, potpuno svesni sebe, spustimo svoje ratoborne ruke. I pobedimo.

Vaši komentari na tekst

O autoru

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend