Odrastanje: sugestivni saveti – kontrola života

0

Verujem da smo svi kao deca makar jednom od majki čuli ono „ja sam te rodila, ja ću te i ubiti“ (od batina, naravno). Ili makar ono „dok živiš pod mojim krovom, ima da me slušaš i radiš ono što ja kažem“, nezavisno od toga da li to izgovara majka ili otac. Mnogi su to isto možda čuli i nebrojeno mnogo puta a mnogi to isto slušaju i kada odrastu. Ako neko i nije, makar i samo jednom, ne znam kako je živeo.

I zaista, istina uopšte nije daleko od rečenog. U najmanju nam ruku život i počinje ili njihovom odlukom da postojimo ili odlukom da zadrže svoje greške i puste ih da im istu naplate skupo jednog dana zbirno ili svakoga dana, malo po malo. Oscilujemo u onome što u sebi jesmo oko mešavine njihovih gena, pokušavamo da od istih pobegnemo, da iste potisnemo, najbolje iskoristimo ili ih usavršimo. Oblikujemo se prema onome što od njih i u njima vidimo i reflektujemo ih kroz prizme sebe, nekada identično, nekada kontrastno, nekada bolje a ponekad i gore. Na nekom kraju, postajemo njihov finalni proizvod, oblikovan sukobom njih samih, onoga što iz njih proberemo kao najbolje i onoga što, gledajući njih, nikada ne bismo želeli da budemo, sukobom sredine i onoga čega se tvrdoglavo dohvatimo držati ma kako to uticalo na nas.

Odrastamo, sazrevamo i starimo ali nikako da postanemo nešto što nisu deca. Ostajemo mladi, uvek od njih manje prošli, uvek manje videli, manje čuli i manje kompetentni da donosimo odluke sasvim samostalno. Majke imaju osećaje za ono što je za nas najbolje, očevi ono što je najbolje jednostavno znaju bez pogovora. Majke dosta toga okolo i čuju a očevi dosta toga i rođenim očima vide. Kako im ne verovati? Ipak smo mi, uvek, tek samo njihova deca.

Ono što kroz život postajemo neizbežno se temelji na onome što roditelji postave, bilo da od modela njihovog temelja svesno bežimo ili se upravo na takvom modelu gradimo.

Roditelje bez puno teškoća možemo grupisati na svega nekoliko osnovnih tipova: na one koji su potpuno nezainteresovani za tok i razvoj života svoje dece, na one koji su racionalni i s balansom između svojih saveta i razumevanja zahteva, želja i namera svoje dece i one koji su u život svoje dece upleteni više nego što bi trebalo. Poslednji tip može podrazumevati one koji u svojim životima nisu uspeli ali njihova deca po svaku cenu moraju postići sve ono što oni nisu i one koji su postigli uspeh u svom životu pa isti moraju postići i njihova deca. Postignut uspeh, nezavisno od toga da li je reč o edukativnom, poslovom ili emotivnom uspehu i sreći, u sprezi je i sa greškama koje su roditelji napravili a koje deca gotovo pa obavezno moraju zaobići, najčešće ne razmišljajući o tome da su i sami ono što sada poznaju kao pogrešno, naučili upravo kroz sisteme ispravljanja napravljenih grešaka. Svako neprihvatanje, odbijanje ili suprotstavljanje dece rečima roditelja, deklariše dete kao buntovno.

Tako deca nezainteresovanih roditelja iz sebe izvuku najviše ličnih svojstvenosti. Bez kanalisanja u bilo kom pravcu, deca imaju najviše otvorenih opcija u kojima se mogu pronaći samo po svojim afinitetima. Od života mogu ne tražiti ništa ili mogu tražiti sve, birajući pri tome načine koje sami smatraju najboljim i najadekvatnijim za postizanje zacrtanog, ne libeći se bilo kakvih kočnica i stega. Postigla uspeh ili ne, deca nezainteresovanih roditelja ne trpe nikakav roditeljski pritisak na odrastanje, za razliku od dece svih preostalih grupa čija su deca tokom odrastanja pod obaveznim uticajem većeg ili manjeg pritiska tuđih očekivanja.

Deca liberalnih roditelja dobijaju najbolji vid podrške. Imaju dozvolu da sebe traže i pronalaze, uz konstatacije koje su više samo zapažanja iz njihovih ili tuđih iskustava nego li saveti ili sugestije, sve sa ciljem da se opcije fragmentišu do detalja prema kojima bi se pronašao najbolji konačni izbor. Od njih se, osim da sami pronađu onog sebe kojim će biti zadovoljni, ne očekuje ništa više, što inicijalno rasterećuje svakog vida pritiska osim onog koji se, kroz vreme, može javiti kao posledica zahvalnosti na ogromnom poverenju koje dobijaju prilikom potpuno samostalnog donošenja svih svojih odluka.

U porodicama gde decu oblikuje roditeljska ambicija, da li ona željena a nepostignuta ili ona koja se postigla i koju deca moraju održati ili unaprediti, u decu se pritisak velikih očekivanja inkorporira gotovo od malena i rezultira usađenim mišljenjem da dete želi ono što, možda, da nije konstantnog kanalisanja u stranu koju roditelji biraju, ne bi želelo ili upornim opiranjem nametnutim očekivanjima koja su gotovo pa uvek deklarisana kao buntovništva, tvrdoglavosti i neposlušnosti. Zavisno od intenziteta i vremena izloženosti pritisku, podležemo mu potpuno, često tražeći i tešeći se benefitima koji su nam idealizovani i obećani za poslušnost koračanja stopama isplaniranim od strane drugih ili se odmećemo od sugestivnih predloga, saveta ili planova i sledimo svoje puteve do svojih ciljeva, daleko od ishodišta na koja su nas uporno slali, ostavljajući za sobom razočarene ljude, njihov trud i jedan od možda najznačajnijih neuspeha; neuspeh da se od stvarnog deteta napravi ono zamišljeno. I ma koliki potencijal za sve ono bilo, omane li u samo jednoj stvari, predstavljenoj neodložnom roditeljskom željom, u riziku je da razočarenje roditelja reflekuje i kroz ono najgore, lično razočarenje u sebe i svoje mogućnosti, sa ozbiljnijim padom samopouzdanja i sigurnosti u svoje kvalitete i vrednosti jer se na postavljene zahteve nije adekvatno odgovorilo. Od činjenice da nas je neko izneverio ili razočarao, gora je jedino samosvest o tome da smo izneverili i razočarali same sebe.

Često je potrebno pitati se postoji li granica između dobrih namera i saveta i kontrole i upravljanja životima dece, i ako postoji, gde je ona, u čemu se ogleda i kako se zaustaviti ni predaleko ispred ni predaleko iza nje? Šta je postalo važnije: ispuniti sopstveni život ili očekivanja drugih? Postoji li test kojim roditelj može uveriti sebe da je dete spremno da samostalno donosi svoje odluke bez stranih samoinicijativnih sugestiranja koja nisu odgovori na postavljena pitanja i zatražene pomoći? Da li je roditelj naivan, neoprezan ili možda nezainteresovan ako sve odluke prepusti detetu bez uplitanja i korigovanja sa jedne, ili krv svoje krvi potcenjuje i omalovažava svojim ubeđenjem da samostalno za sebe ne može odlučiti najbolje? Kako da, jednoga dana kada nas više ne bude pored njih, naša deca i sama poveruju sebi i svojim odlukama ako donošenje bilo kakvih nisu u potpunosti iskusila i sama? Kako se prepustiti veri u sebe onda kada, godinama unazad, oni nama najbliži nisu smeli verovati u nas?

Želje svih roditelja su vrlo slične: zdrava deca, dobro okruženje, odsustvo destruktivnih poroka, što bolje obrazovanje, stabilan posao i sigurna zarada, dobar bračni partner, stabilan brak i zdravi unuci. Ono što se često ne shvati do kraja, i uprkos tome što su i sami bili deca u vrlo verovatno veoma sličnim pozicijama, jeste to da ma koliko sami bili životno iskusni ili upoznati s iskustvima, njihov koncept sreće ne mora (a najčešće i nije) jednak konceptima sreće njihove dece, što zbog neminovnog diverziteta stavova i razmišljanja, što zbog generacijskog rascepa i razlikama u vremenima u kojima različito odrastamo i različito se oblikujemo u skladu sa njim.

Stoga, za kraj, jednostavan savet: roditelji, proživite svoje uspehe i uspone i greške i padove; samo ste njihovim sinergijama postali ono što jeste i, verujte u to, ništa nije trebalo biti drugačije. Verujte i svojoj deci – vaša su; ako ste vi preživeli, preživeće i ona, i ma kojim putem krenula, krenuće za svojim ciljem sopstvenim stopama. Kćerke i sinovi, niko vaše živote ne može poznavati niti živeti bolje od vas samih. Ne tražite ni od koga više od onoga koliko i sami možete, a sami ćete uvek moći taman koliko vam treba da biste svoje živote živeli jedinstveno, ni više ni manje od merila vas samih i onoga što celim sobom istinski jeste.

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Diurnalni biolog, krepuskularni lovac na zalaske i nokturalno škrabalo. U ekvilibrijumu ekscentričan; sasvim običan, hiperaktivni imaginator.

Ostavite odgovor

Send this to friend