Lice današnjice: (M)oralna podrška – drugi deo

0

Kako misliš da ponovo budemo srećni kada znamo toliko gadosti jedno o drugom?

Sedam sati ranije

„Tetoviraću leptira na vratu”.

„Svestan si da to može da se protumači kao da se kurvaš?”

„Helena… Naravno da sam svestan! Jedino to će me uvek podsetiti da ne napravim istu grešku kao što je bio život sa tobom”.

Sadašnjost

Toliko si me emocionalno angažovao u pravcu gađenja da moram da ti napišem nekoliko redova. Prosto moram da pošaljem poruku!

„Hoćeš da neko puzi pred tobom, da se ponizi i da sere po svom životu da bi se nešto računalo kao izvinjenje, za šta nudiš jedino govna na tacni koja ponovo treba pojesti, čime bi okrenuo krug uvreda i psihičke torture. Za kvalitete koje posedujem to je nedopustivo”.

Uzimam svoj mali notes i zapisujem: Pravilo broj jedan. Čim raskineš iz opravdanih razloga, svi se oni vraćaju u svoje selo jer „ne mogu bez tebe u velikom gradu”. Ne nasedaj. Kurva ostaje tu. Ide večeras da se pojebe. I sutra. I tako unedogled, jer – ima kandidata. Uostalom, ne raskidaš ti bez razloga, zar ne?

Proveravam da li je odgovorio. Koji gad! Izmanipulisao je tako dobro da sam počela da se izvinjavam i za ono što nisam uradila. Sto dana torture! U pozadini svira radio:

„… a rekao si nećeš s njom i da ti se ne sviđa…”

O da! Jedva čekam da ti peva nakon sedamdeset sedme manipulacije i trideset trećeg raskida: „Nema tebi doveka nema takvog čoveka kakav sam ti bio ja”, a ti da poveruješ sedamdeset osmi put i oprostiš trideset četvrti.

Iz osvetničkog raspoloženja izvlači me njegova poruka.

„Hoću da se ne zamaramo više onim što smo uradili. Nemoj da se nerviraš, jer meni si potreban samo ti, niko drugi. Ono nije bila prevara. Najbitnija si mi na celom svetu, samo dođi. Volim te”.

Ipak mi je samo pojačao osvetničko raspoloženje. U afektu počinjem da kucam poruku koja je sadržala 321-nu reč! I slovima – htela sam posle svega da mu posvetim trista dvadeset i jednu reč! Sreća pa me je preduhitrio, zabrinut što ne odgovaram-

„Ne budi ogorčena i osvetoljubiva prema meni. Ništa nisam uradio. Samo me voli”.

Telefon ponovo zvoni. Dosta više! Nepoznat kontakt. Ipak, svesna sam ko me zove.

„Molim?”

„Nećeš me tužiti, zar ne?”

„Naravno da hoću”.

„Helena, zašto ovo radiš? Mi se volimo! Neće se ponoviti, obećavam! Ja nisam nasilan…”

„Zato što si napravio najveću grešku. A najveća greška je uvući nevine u svoju grešku”.

Prethodne kolumne „Lice današnjice” možete da pročitate ovde.

(Fotografija: Stefan Mihajlovski, 2016; Radosav Vijatov)

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

TV autor, kolumnista, aktivista za ljudska prava i student Fakulteta za medije i komunikacije.

Ostavite odgovor

Send this to friend