Lice današnjice: Često izgubljeni

0

‒„Bude li te neko čuo kako plačeš, zaklaću te! Nemoj da mi praviš probleme!”

‒„Šta je, kurvo? Da ti ne skačem po stomaku? Boli, a?”

Kiša je već počela da mi kvasi nove cipele, mada to nisam primetila prvih nekoliko minuta. Dozvolila sam sebi da razmišljam samo o tome kako sam pretučena. A mislila sam da me voli… da me zaista voli! Da ćemo dočekati starost i da ćemo proživeti sve ono što je obećao.

„Filipe!”

Okrećem broj telefona onog za koga znam da mogu uvek da mu se obratim. Rečju – on. Moja podrška, bez koje ne bih izdržala sve probleme u vezi. Toliko kulturan, toliko pametan…

„Helena? Gde si? Nemoj da me odbiješ večeras, dođi kod mene”.

„Zapravo, zovem da ti kažem da sam već ispred tvojih vrata”.

Nakon nekoliko sekudni mi otvara, nasmejan. Najlepši osmeh koji sam ikada videla. Najiskreniji osmeh koji sam ikada videla! Koliko je bezveze što ima devojku… mada, znam, trebalo bi da budem srećna zbog toga. Ja sam loša osoba.

„Hej”, ponovo taj predivni osmeh i glas u kojem pronalazim mir, „imam nešto za tebe”.

Znatižejno sam se osmehnula. Prvi put posle ko zna koliko vremena. Dovodi me do svog radnog stola i poziva me da sednem pored njega. Oduvek je znao da me impresionira. Čujem neki prijatan džez na TV-u.

„Gledaj! Možemo da putujemo mojim privatnim avionom, ako želiš. Nadam se da ti ne smeta što je od papira?”

Oduševljenje raste iz sekunde u sekundu. Zašto nisi moj, savršena osobo?

„I ja volim te od papira. Sa njima se najlepše leti… u mašti”.

Zagrlio me je najsnažnije do tada. Počela sam da plačem. Zašto uvek najviše želimo one koji nam jednostavno nisu suđeni!? Držao me je u zagrljaju skoro dva minuta.

„Helena!”

I dalje sam jecala.

„Helena, pogledaj me! Ti nisi zaslužila ono što ti se desilo. Niko nije! Samo ne želim da razmišljaš o tome i da te to ubija. Tuži skota i završi sa njim. Prvi ću se postarati da učinim sve kako bi što duže ostao u zatvoru. Samo se smiri, lepotice. Molim te, Helena! Značiš mi…”

Značiš mi.

Značim mu.

Znači mi.

Nemoj, Helena! Stani! Ne radi to!

„Šaraš li moje ime ponekad na ugašenom ekranu telefona?”, citirala sam njegov tvit i nasmejala mu se.

„Hahahaha! Ti to meni namerno? Znaš da mi je telefon na popravci i da je jedino što imam ova krntija na čiji ekran ne može ni prst da stane?” Ukapirao je…

„A gde mi šaraš ime?”, pitala sam znatiželjno.

„Nigde, nemam gde”, odgovorio je.

„Probaj po telu”.

‒„Vidiš, to mi nije palo na pamet”, pogledao me je i iz njegovog pogleda sam u isto vreme pročitala zbunjenost i dozvolu za narednu provokaciju. Bilo mi je potrebno svega pet sekudni da se osmelim.

„Onda pusti mene da to realizujem svojim prstima”.

Prethodne kolumne „Lice današnjice” možete da pročitate ovde.

(Fotografija: Stefan Mihajlovski, 2017; Vojislava Vesin)

Oglašavanje

Pratite nas na Facebook-u

O autoru

TV voditelj, kolumnista, aktivista za ljudska prava, student Fakulteta za medije i komunikacije. Autor knjige i filma ''Lice današnjice: (Auto)biografija kolektivne (ne)svesti''. Član upravnog odbora Fondacije Humanist.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend